Историја, традиција и културно наслеђе

Насеље Мајданпек се први пут помиње 1560. године у једном турском документу, као кованица речи "медени пек" (мед је стари српски назив за бакар, а пек је на старогрчком овчије руно). Рударство у Мајданпеку и околини има традицију дужу од 7.000 година, што говоре и локалитети из раног неолита Рудна глава и Праурија. Такво богатство руда условило је и развој привреде ка рударењу и преради метала, да би, све до почетка 90-тих година, ова општина спадала у групу најразвијенијих у земљи, а Рудник бакра Мајданпек, Индустрија за прераду метала и Фабрика бакарних цеви у свету познати привредни гиганти.

 У граду бакра и злата, како још називају ово место, давне 1882. године саграђена је прва локомотива на Балкану

Доњи Милановац се помиње у 15. веку као варошица Пореч на истоименом дунавском острву. Због честих поплава, по наредби кнеза Милоша из 1830. године, пресељен је на десну обалу Дунава. Име добија по Милану, старијем Милошевом сину, а 1859. године додаје му се и назив Доњи, да би се разликовао од Горњег Милановца, који је основан исте године. Доњи Милановац је грађен по првом регулационом плану у Србији, по идејним скицама војводе Поречког Стевана Стефановића-Тенке. Последња промена локације резултат је изградње ХЕ "Ђердап II" 1970. године.

Епитет колевке древне Европе овај крај је добио због културне вредности археолошких локалитета Лепенски вир и Рудна глава, односно њихове непроцењиве научне улоге у упознавању најранијих времена људске цивилизације. Археолошки локалитет Лепенски вир са изузтено повољном микролокацијом у Госпођином виру, трајао је 5800-4300 п.н.е. у оквиру 9 сукцесивно подигнутих насеља са плански грађеним кућиштима, гробовима, светилиштима и уметнички обрађеним предметима јединственог ликовног израза.

Општина Мајданпек почетком 90-тих је била међу најразвијенијим општинама у Републици, да би процесом транзиције и опадањем привредне активности, данас припадала групи неразвијених и девастираних општина.